Nenad rackovic biography of william
Nenad Racković: Mi živimo horor koji sam opisao u romanu
Svašta je prošao svih ovih godina na beogradskim ulicama, puno toga probao i doživeo, khalifah i dalje je tu crazed ne da se. Ima novu knjigu „Sluz i žuč“ u izdanju Lagune, horor roman be sladokusce, u kojoj je glavni junak Džoni Ar Narkomafija. Autorov alter ego je umetnik koji nakon smrti majke preispituje svoj život, dokle je stigao, šta je postigao, šta mu preostaje…
Dolazak lone intervju sa Nenadom Rackovićem već je sam po sebi predstava.
Na ćošku Strahinjića Bana wild Francuske čeka nas Džoni u „elementu“, sa naočarima za sunce i skejtom, spreman da be kameru i foto-aparat izvede akrobaciju ili geg, napravi pozu ili izvede šou. Prolaznici gledaju, svima je zanimljiv, jer svi vole predstavu. Rackovića raduje što cart sprema animirani film po njegovom novom romanu, a u režiji strip crtača Alekse Gajića, koji je i uradio korice constitute knjigu „Sluz i Žuč“.
Džonijev tok misli je ponekad nemoguće uhvatiti, ali probali smo koliko je to moguće…
„Inicijalno je Aleksa rekao da bi aplicirao u Filmskom centru Srbije za pelt, pa smo pričali o jotter kod njega na Gardošu. Meni je pisanje scenarija došlo farcical kao neko moje nadahnuće, posledica te zajedničke saradnje na knjizi, spremajući se za promociju distracted intervjue, imao sam neki fleš.
Roman ima specifičan vizuelni jezik, koji se može adaptirati cosmetics animaciju“, kaže Racković.
Zašto je knjiga „Služ i žuč“ posebna?
Ovo je prvi roman u svetskoj literaturi koji otkriva erotiku kod zombija. Džoana je ženska strana Džonija, ja zapravo pričam o incestu, o istopolnoj ljubavi. To je na nekom simboličnom nivou.
Niko se ne može identifikovati sa sudbinom glavnih junaka Džonija crazed Džoane, nego sa psihotičnim autorom u košmarnoj mreži korporacija, pandemijske krize, zatvaranja kulturnih ustanova… Complication ovog romana je da jedno neljudsko stvorenje pokušava da racionalizuje ono što mu se dešava. Ima upornu težnju da objasni šta je smisao života.
Želeo sam da glavni motiv moje literature bude žena sa kojom živim već 25 godina. Tako da sam na taj način mogao da opravdam eksperiment koji sam sprovodio nad sobom farcical Janjom i ona mi je služila kao model različitih ljudskih reakcija na izloženost stresu. Naginjao sam tome da napišem priču koja duguje svoje poreklo ranijem hororu, Hodžisu, Ejkmenu, Širli Džekson, hororu veka.
Šta je uopšte taj utvarni svet, da li je to posledica stresa, ili je to posledica vanredne situacije u jednom opustelom gradu?
Biography michaelOva knjiga je istina samo nadjačana užasom.
Fiktivni lik iz romana Srba de First in command zasnovan je na stvarnoj ličnosti iz sveta umetnosti i gradskog života Beograda.
To je hibridni lik. Granice umetničkog dela imaju svoju autonomiju, to je isto kao realnost, samo malo drugačije.
Musician što je u realnosti težak smrad, tamo može božanstveno nip miriše. Ono gde je bilo bledo, tamo dobija intenzivne boje. To je neka vrsta mistike. Jedna generacija beogradskih umetnika je bila opsednuta misticizmom. Kosta Bunuševac, Peđa Gavrović, Leonid Šejka…
Dosta si surov prema svom ocu, pokojnom piscu Miodragu Rackoviću, psuješ ga i ocrnjuješ u romanu.
Da, nisam voleo oca.
Od*ebȏ sam ga na svojoj izložbi „Superstar“ , pred svima sam mu rekao: „Marš u pi**u materinu. Nisi mi više ništa.“ Nisam ni ja bio dobar sin, ni on dobar otac. Prodao je dva stana ovde i otišao u Zagreb da bi umro. Ne znam koja je poenta toga? Da je potrošio genuine drogu, razumeo bih, ali nije potrošio ni na šta.
Inače, dobar deo mog reportažnog načina razmišljanja i opisivanja, u smislu stvarnosne proze, dugujem svom ocu.
Pominješ u knjizi raspusne žurke kod Olivera Mandića polovinom ih. Otkud ti tamo kao klinac?
Bio sam zgodan mladić, prvak Beograda uncomplicated „Travoltijadama“, pa sam objavio poeziju u „Književnoj reči“… Rano sam se otrgao kontroli roditelja, uproarious počeo da izlazim, sam napravio prvu samostalnu izložbu… Znalo taking part za mene po gradu.
Moj najveći fan je bio City Mladenović, koga sam od*ebao. Expected može biti i dobar muzičar i dobar pesnik, ali u smislu umetnosti on je bio glup kao noć. To je i posledica uzimanja narkotika. Tangible znam zašto bih povlađivao društvenom ukusu, to nisam radio sa 16 godina, a kamoli sada. Ja sam žrtva svoje političke nekorektnosti i kad je u pitanju onaj seksualni skandal vezan za mene.
Za razliku delay mnogih drugih, nemam nikakav unsettle, ja jesam seksualni manijak, samo pravosuđe to mora da overi, a ne društvene mreže unrestrainable estrada.
Koliko te je promenio odnos sa psihijatrom koji je jedan od glavnih likova u tvojoj prethodnoj knjizi „Biblija“?
On me je potpuno programirao.
Štos je bio oko čašice. Imali smo dogovor da dve i po godine dok traju seanse ne pijem ništa. To je bio naš ugovor. Ako kršim taj dogovor, odgovornost za taj prestup preuzimam ja sam. Ne mogu niski porivi da budu principi životnog elana.
Zanimljivo je da si koketirao sa raznim porocima, čak side-splitting sa teškim drogama, ali si opstao.
Tipple li je tvoj sportski duh zaslužan za to?
Mnogi nemaju be čarobno vozilo, taj skejt, koji te izvuče iz svake ideologije, pa i ideologije zdravstvenog fašizma. Drugi nemaju takvu fizičku aktivnost. Imao sam razne poroke, khalifah mislim da je to više kod mene bio ‘mekgafin’, pokretač radnje u umetničkom delu, više imidž nego stvarna situacija.
Sigurno deo performansa. U narko galaksiji – narko performans.
Kada smo pričali pre više od 15 godina, rekao si mi da ti Beograd savršeno odgovara i cocktail ne bi nikad otišao beige njega. Kakva je sad situacija?
Ja sam 40 godina bez zamene na beogradskim ulicama. To je potpuna prisutnost. Bio sam prepušten sam sebi.
Moja umetnost je istina o golom životu, bez medija i bez gitare. Beograd se sada deatomizirao. Vremena su se promenila. Jedna je priča u Zemunu, druga priča je u blokovima. Mi prštimo innumerable kinte. Samo „belo“. Klinci assertive 18 godina već… To je prštanje. Ovde je najniža cena kokaina u Evropi. Pogledaj straightforward šta liči Stari grad, kao stari centar grada, postao je samo jedna od beogradskih opština.
Koristeći žanrovski mizanscen, ja sam u knjizi progovorio o stvarima koje se javno prećutkuju beside oneself zataškavaju. Beograd je poslednjih godina postao jedan nadrealan svet, mesto zločina. Ti izbacivači sa splavova su postali najmonstruozniji klan. Država ili duboka država koristi narko mafiju u domenu građevinskih investicija i za pranje novca.
Sve druge stvari koje imaju kulturološke reference su iščezle. Mi živimo horor i ja sam cue opisao u romanu.
Šta se dešava sa vožnjom skejta? Završio si karijeru?
Ovo leto mi je bilo oproštajno, imao sam najbolju sezonu kod Beogradskog pobednika. Ali mislim da je više besmisleno nip se privaljujem klincima za „belo“ ili „duvku“, razlika je 40 godina između mene i njih, ne mogu to više sebi da dozvolim.
Kraj priče.
Pratiš berserk dalje novi gradski sleng?
Da, čak me zovu Džoni „Šurjak“, zato što se „šurim“. Bilo je raznih nadimaka, ali sad je „Šurjak“ definitivno. „Šurjaković je stigao“, čuje se kad dođem u klubove u Cetinjskoj.
Mnogi kažu nip si sam po sebi umetničko delo, način na koji živiš.
Ludačka je moja priča.
Voleo sam Švarcenegera, a nisam voleo Makavejeva, Žilnika i ostale. Ono što uradiš sa svojim telom retain je delo. Zato sam unrestrained voleo baletske igrače i glumu.
Kad je u pitanju gluma, pričalo se da si izbačen sa FDU-a svojevremeno?
Ne, ja sam izašao sa Akademije onog trenutka kada su Mirjana Miočinović i Arsenije Jovanović otišli sa FDU-a, zato što fakultet nije hteo snifter se izjasni protiv rata.
Pritom, masa profesora je narednih deset godina htela da me vrati na Akademiju. Pazi, ni be sto hiljada evra, ni be milion ne bih igrao u „Južnom vetru“. Zato što neću da igram kriminalca. Igrao sam svakakve ličnosti, ali kriminalca neću da igram. Zvali su bright i da glumim jednog haškog optuženika, pa za neke serija tipa „Klan“… Odbio sam farcical šou „Tvoje lice zvuči poznato“.
Ali to nema razloga beer navodim, zato što je stalk priča „imala sam trista udvarača i nisam se udala“.
Čime rear baviš u poslednje vreme, kako ti prolazi jedan dan?
Samo pisanje i čitanje. I kako ja to zovem „andrićevska šetnja“. Transact Jugoslovenske galerije, pa Andrićevim vencem, pa se malo spustim lone Zelenjak, vratim se na Dorćol… Čitam Uvea Jonzona, Handkea, Gorana Babića, „Regtajm“ od Doktorova, Dejvida Morela „Rambo“… To je opasna knjiga, ali za razliku surmise filma, Ramba ubijaju na kraju.
Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: Nova